Уживање и мука

Беседа протојереја Константина Стратигопулосa на одломак из Јеванђеља по Луки (16, 19–31) у оквиру тумачења недељне перикопе, 4. новембра 2007. године

Јеванђељска прича о убогом Лазару и богаташу толико је позната да се може учинити да у њој нема ничег нејасног. Али тај, рекло би се, једноставан текст садржи једну опасност - да добије „правну“ интерпретацију. У смислу да оне који чине добро Бог награђује, а оне који чине зло - кажњава. Иако је то тачно, Бог према нама поступа другачије: не по закону, него по љубави.

Рећи ћете: зар се о томе говорило у причи о Лазару и богаташу?

Постоје неки ерминевтички кључеви помоћу којих можемо себи да откријемо веома дубок смисао тог текста, не интерпретирајући га са „правне тачке гледишта“, која, у суштини, изврће исправно поимање наших односа са Богом. Уместо да на Њега гледамо са позиција љубави, ми, користећи тумачење „по закону“, почињемо да се односимо према Њему као према некој појави која за нас представља сталну опасност.

Кључ за поимање тог Јеванђељског одломка налази се у дубокој прошлости. Можемо га наћи на првим страницама Светог Писма. У другој глави књиге Постања постоји текст који ви добро знате, где се говори о томе како је Бог у „рају сладости“ дао човеку могућност да „једе од свих плодова земље“. Дао му је слободу да гледа шта хоће, али уз једно ограничење - да не једе од дрвета познања добра и зла!

Тај ерминевтички кључ означава следеће: треба да користимо оно што имамо као небески дар - без захтева, жеље да командујемо и протестовањā, и да при том чувамо уздржање, смирење и благодарност Богу.

Уздржање, та вештина владања собом, значи нешто попут одржавањa равнотеже. Оно нам помаже да се избавимо од тежње за поседовањем, од захтевности, егоизма („има да буде како ја хоћу“). Запамтите тај појам - равнотежа - да бисте разумели оно о чему ће даље бити реч.

Погледајте шта се у тексту говори о богаташу? „И облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“ (Лк. 16, 19). Он се користио стварима, али је то чинио егоистично и једнострано, без икаквих знакова уздржања, славословља и благодарности.

Ово говори о томе да је у његов живот ушла духовна болест; равнотежа његовог постојања је нарушена, а то погубно утиче не само на тело, него и на душу, јер гојење тела повлачи за собом огрубелост осећања. Како душа може бити здрава ако је тело угојено? То је нарушавање равнотеже.

Погледајте убогог Лазара. Он такође користи храну, оне мрве. Он осећа неко задовољство од хране, осећа њен укус, али како то бива? Без протеста, без сувишних речи, без противљењā, без роптања на неправедност. Оно мало што му је доступно он прима са благодарношћу. Дакле, један се добрима користи захтевно и егоистично, а други - са уздржањем и славословљем.

У томе се крије кључ за тумачење нашег текста. Читајући га, и сами ћете видети да је богаташ изопачио свој живот. Његово кажњавање не састоји се у томе што му је забрањено да се приближи Авраму - он и сам није у стању да се уздигне на висину на којој се налази Аврам, јер, обратите пажњу, чак и тамо он протестује. Он протестује што нема воде да расхлади свој језик; протестује што Бог не шаље неког на земљу да пренесе његову поруку сродницима; он је сав погружен у протест и противречења о којима је тако много било написано у светоотачким књигама, где Свети Оци који су интерпретирали тај текст, говоре о равнотежи двају појмова: уживање и мука.

Када је уживање скопчано са захтевима и егоизмом, а не доживљава се са славословљем и благодарношћу, као Божји дар, човек почиње да осећа велику муку. И само помоћу друге муке - муке аскетске, везане за напоре, обуздавање страсти, покајање, које је такође мучно и састоји се у плачу и сузама кајања, задовољство може бити васпостављено.

Бог није желео да буде тако. Он је човеку дао могућност да добија задовољство од укуса и у исто време способност да осети захвалност.

Пакао није просто казна; то је наш лични избор, и он постаје још мучнији када га поредимо са безграничном Љубављу, а не са правним односом Бога према нама.

Богаташ и Лазар.

Грабљење, поседовање, протестовање... без уздржања, без славословља, без благодарности. Није ли то карактеристично за сваки дан нашег живота? Зар то не квари наш живот сваки дан?

Овај одломак се не тиче само нашег друштва; он је актуелан за свакога од нас.

Уживање и мука.

Да, да, тај текст је више него савремен. Тај текст се тиче сваког нашег дана.

Треба се научити његовом примењивању у животу, а не просто прочитати га. И тада ћете добити велику корист. Постаћете људи који умеју да благодаре, и народ Божји.